Prazni termini u toku dana

Salon koji radi osam sati i ima šest sati zakazanih termina ne gubi dva sata. Gubi dva sata plus sve što se u tim rupama nije moglo uraditi.

Rupa nasred dana je najskuplji oblik praznog vremena. Ne možete otići, ne možete početi nešto duže, ne možete ni da se odmorite kako treba jer za pola sata dolazi sledeći. Isti taj sat na kraju radnog vremena značio bi da ste ranije kući.

Ono što se retko primeti je da rupe uglavnom ne nastaju zato što nema klijenata. Nastaju zato što se termini slažu redom kojim su stigli, a ne redom koji bi popunio dan.

Kako rupa nastane iako ima klijenata

Zamislite dan u kom su zauzeti devet, jedanaest i jedan. Između njih su rupe od po sat vremena.

Kad neko pozove i traži termin tog dana, kaže mu se da ima mesta u deset. Ali njegova usluga traje sat i po, pa se ne uklapa. Kaže mu se onda za tri, i on to prihvati. Rupe ostaju.

Niko tu nije pogrešio. Termini su primljeni redom, svaki je legitiman, i dan je ipak iscepkan.

Ovo se dešava svuda gde se zakazuje usmeno, jer čovek koji prima poziv gleda da li ima mesta, a ne kako će dan izgledati kad se sve složi.

Trajanje usluge je ono što odlučuje

Rupa od pola sata između dva termina nije prazna samo ako imate uslugu koja staje u pola sata.

Zato saloni koji vode termine bez definisanog trajanja usluga imaju najviše iscepkanih dana. Ako se sve upisuje u rasteru od sat vremena, onda šišanje od dvadeset minuta pojede ceo sat, a razmak od četrdeset minuta se vodi kao da ne postoji jer ne staje u raster.

Kad svaka usluga ima svoje trajanje, slobodni prostori se računaju tačno, pa se onih dvadeset minuta vidi kao dvadeset minuta i može da se ponudi nekome kome to odgovara.

Zakazivanje unapred popunjava bolje od zakazivanja za danas

Dan koji se popunjava istog jutra skoro uvek bude iscepkan, jer se prima šta stigne.

Dan koji je popunjen nedelju dana ranije ima priliku da se složi. Klijent koji bira termin za sledeći utorak vidi šta je slobodno i uzima ono što mu odgovara, a to je često baš razmak koji je ostao između dva postojeća.

To je jedan od tiših efekata zakazivanja koje klijent radi sam: ljudi biraju iz onoga što je slobodno, umesto da vi njima nudite prvo što vam padne na pamet.

Rupe koje se ponavljaju na istom mestu

Vredi obratiti pažnju na delove nedelje koji su stalno prazni. Utorak pre podne, ponedeljak posle četiri, subota rano.

Ako se to ponavlja mesecima, to nije rupa nego pogrešno postavljeno radno vreme. Bolje je skratiti taj deo dana nego ga držati otvorenim i čekati.

Suprotno takođe važi: ako je subota popunjena za tri dana unapred, a četvrtak nikad, tu ima prostora da se radno vreme pomeri prema tome kad ljudi stvarno hoće da dođu.

To se ne može zaključiti iz osećaja. Vidi se tek kad postoji zapis o tome šta je bilo zauzeto, a šta nije.

Otkazani termini koji ostanu prazni

Poseban slučaj je rupa koja nastane u poslednjem trenutku. Neko otkaže dan ranije i taj sat ostaje prazan jer niko ne zna da se oslobodio.

Ovde pomaže samo brzina. Ako otkazivanje stigne odmah, a ne kad se čovek ne pojavi, imate dvadeset četiri sata da tu rupu popunite. Ako saznate tek kad ne dođe, nemate ništa.

To je uzgredna korist od toga što klijent može sam da otkaže: termin se vrati u ponudu istog trenutka, dok još ima vremena da ga neko uzme.

Šta se ne može popraviti

Pošteno, deo praznog vremena je sezonski i tu nema rešenja u rasporedu. Januar je slabiji od decembra i to je tako.

Isto tako, salon koji nema dovoljno klijenata neće ih dobiti boljim slaganjem termina. Raspored može da uredi postojeći promet, ne da ga stvori.

Ono što se realno dobija je da isti broj klijenata stane u kraći i uredniji dan. To se ne vidi kao veći prihod odmah, ali se vidi kao manje sati provedenih u salonu za isti novac.